Алкибијад Нуша, много познатији као Бранислав Нушић, био је српски књижевник, мајстор комедије, хумора и смеха, писац романа, драма, прича и есеја, зачетник реторике у Србији и истакнути фотограф аматер. Био је одличан забављач шире позоришне и читалачке публике која му је увек била наклоњенија од критичара.
Бранислав Нушић рођен је 8. октобра 1864. године у Београду, недалеко од Саборне цркве, као Алкибијад Нуша у цинцарској породици Ђорђа и Љубице Нуше. Убрзо по његовом рођењу, а након губитка богатства које је отац стицао трговином житом, породица Нуша преселила се у Смедерево, где је Алкибијад провео своје детињство, похађао основну школу и прве две године гимназије, а затим се вратио у Београд, где је матурирао. Када је напунио 18 година променио је име и постао Бранислав Нушић.
Са само деветнаест година, током студија 1883. написао је своју прву комедију „Народни посланик” и показао не само фантастично разумевање друштвених прилика, већ и драгоцену призму кроз коју их посматра, као и сјајну вештину писања. Иако је наишла на похвале и подршку културне елите и најугледнијих књижевника тога времена, комедија се неко време није нашла на репертоару, вероватно због става Александра Обреновића да представља „ругање борцима за парламентаризам“.
Бранислав Нушић дипломирао је на правном факултету у Београду 1884. године, а током студија је провео годину дана у Грацу.
Убрзо након завршетка студија, Нушић се борио у Српско-бугарском рату 1885. године, који га је затекао на служењу редовног војног рока. Револтиран што у погребној поворци Михаила Катанића, хероја овог рата, није био ни један државни званичник, написао је сатиричну песму „Два раба” за тадашње опозиционо гласило „Дневни лист“ и због тога осуђен на две године робије због исмевања српске монархије, а посебно краља Милана.
Нушић пише и у затвору, и то комедију „Протекција”, што је веома необично с обзиром да му је писање у затвору било забрањено. Међутим, знајући да управник цензурише његову пошту, Нушић је почео да пише свом измишљеном рођаку министру. Захваљујући оваквој довитљивости себи је обезбедио право на писање и непрекинуто стварање.
Да ли захваљујући томе што краљ Милан више није желео да га види у Србији или не, тек овај бивши затвореник државну службу добија 1889. године, па као званичник Министарства спољњих послова бива постављен за писара конзулата у Битољу. Напредује до позиције вицеконзула у Приштини и жени се Даринком Ђорђевић 1893. године. На југу Србије и у Македонији провео је целу деценију.
Нушић и по повратку у Србију ради у државној служби из које црпи бескрајан материјал за писање о несавршености система, бирократији и менталитету овог подручја. Године 1900. постављен је за секретара Министарства просвете, а убрзо после тога постао је драматург Народног позоришта у Београду. 1904. године постављен је за управника Српског народног позоришта у Новом Саду. Годину дана касније напустио је ову функцију и преселио се у Београд, где се бавио новинарством. Писао је под псеудонимом “Бен Акиба” и свој хумор уносио и у ову професију.
Године 1912. Бранислав Нушић се вратио у Битољ као државни службеник, али је током балканских ратова, у фебруару 1913. смењен, јер је сматран исувише умереним. 1913. године основао је позориште у Скопљу, где је живео до 1915. Напустио је земљу са војском током Првог светског рата и боравио у Италији, Швајцарској и Француској до краја рата.
У повлачењу и премештању са места на место, Нушић се прво морао одрећи незавршених рукописа, али како је стање бивало све теже, за собом је морао остављати и нека завршена дела, међу којима се нашло и „Сумњиво лице”. Ова драма је остављена на чување Арбанасу који је Нушићу дао „бесу“ да ће текст сачувати. Иако су током рата у Приштину упали Бугари и све спалили, па и сву Нушићеву заоставштину, Арбанас је одржао реч, па ми данас можемо да уживамо у делу које фантастично објашњава како настају мале и велике завере, опет непогрешиво осликава људске слабости, и, као и сва Нушићева дела, приказује друштвену слику и позицију појединца која до дана данашњег није измењена.
Нушић је од рата успео да спаси своја дела, али му је рат однео нешто много вредније – сина јединца. Након што је његова и Дарина ћерка Оливера млада умрла, остало им је двоје деце- Маргита и Страхиња, звани Бан. Бан је у рат пошао као добровољац. Најпре тешко рањен, Бан се након зацељења рана вратио у ров и погинуо као један од 1300 каплара. Нушић никада није прежалио сина, а своја осећања исказао је у прозном делу „Деветсто петнаеста – трагедија једног народа”.
После рата Бранислав Нушић је постављен за управника “Уметничког одсека” Министрарства за просвету. На овој позицији остао је до 1923. године. После тога је постао управник Народног позоришта у Сарајеву, да би се 1927. године вратио у Београд. За редовног члана Српске краљевске академије изабран је тек 10. фебруара 1933.
Бранислав Нушић је преминуо 19. јануара 1938. гоине у 74. години. Када је умро, зграда Народног позоришта у Београду била је обавијена у црно платно.
Бранислав Нушић био је изузетно плодан писац који је првенствено писао о људима и свему око њих. Најпознатији је по својим комедијама: „Протекција”, „Свет”, „Пут око света”, „Госпођа министарка”, „Народни посланик”, „Мистер Долар”, „Ожалошћена породица”, „Покојник”, „Др”, „Сумњиво лице”, „Не очајавајте никад” и романима: „Аутобиографија”, „Општинско дете” и „Хајдуци”. Писао је и драме: „Тако је морало бити”, „Јесења киша”, „Иза божијих леђа”, „Пучина”, „Кирија”, приповетке: „Политички противник”, „Посмртно слово”, „Класа”, „Приповетке једног каплара” и трагедије: „Кнез Иво од Семберије”, „Хаџи-Лоја”, „Наход”, „Хаџи-Ена”, док се данас све више скреће пажња на његов значај као теоретичара реторике.
Нушић је о себи говорио да је хумориста, а не сатиричар. Његов хумор није горак, он не подстиче подсмех, он изазива један здрав смех и праштање. Иако је исмевао и људску сујету, и лажно доброчинство, и глупост, и лицемерје, он у исмевању није отрован. Био је и остао савремен и свевремен.
У варошици Ивањици коју је Нушић прославио претњом свим преступницима из својих дела да ће бити “виђени за Ивањицу” од 2010. године поново живи један фестивал који негује све што је било својствено за овог генија смеха: хумор, лепоречје, мисао и креација. Кроз бројне уметничке форме и садржаје, на готово свим сценама Нушићијада оживљава дух његовог времена и на позорници и у кафани, и у одевању и у манирима.
Пред сам крај лета, током три фестивалска дана у августу, Ивањица свима показује да у земљи Србији и региону постоји велики потенцијал за Нушићевање, кога треба неговати у континуитету и са посебном пажњом.